Ali pre nego što pređemo na stvar - da ne kažem baš groblje - napomenuću da je ruski religiozni filozof Nikolaj Fjodorov svojevremeno ustvrdio da je propadanje Vizantije i vizantijskog - umal’, grešna mi duša, ne napisah „ruskog“ - carstvija počelo u trenutku kad su u Carigradu od „daće napravili banket“.
Fjodorov je mislio na profanaciju i spektakularizaciju sahrana koje su još za vizantijskog vakta sve manje bivale sakralni obredi zatvorenog tipa, a sve više masovni društveni događaji - da ne kažem baš provodi - posle kojih su upriličavani kokteli i zakuske.
Mi smo - jebo ja nas - otišli korak dalje i od sahrana napravili političke mitinge, s kojih se odašilju „snažne poruke“, s kojima se, opet, neki od sahranjenih, samo kad bi mogli, sigurno ne bi složili.
Noviju istoriju srpskog sahranjivanja „obeležile“ su sledeće sahrane istorijskog značaja: višednevna sahrana Josipa Broza Tita, koju sam u svojstvu novinarskoistraživačkog hroničara pratio iz bašte hotela „Moskve“ i u mimohodnoj koloni gledao uplakana lica uglednih persona dramatis, nedugo potom ljutih nacionalista, od kojih su neki još živi; od kojih neke ponekad pominjem u Famoznom. Uglavnom po zlu.
Jedna od istorijski najznačajnijih sahrana - maltene revolucija u sahranjivanju - bila je sahrana Aleksandra Rankovića, čoveka od koga su dan pre smrti manje-više svi u Beogradu bežali ko đavo od krsta, a na čijem ispraćaju se spontano okupilo nekih stotinak hiljada ljudi - ne bi bilo naročito preterano reći ni „navijača“ - jer je atmosfera na Rankovićevom ukopu - čiji sam snimak pogledao s velikim zakašnjenjem tek prošle godine - više ličila na proslavu pobede na „večitom derbiju“ nego na ispraćaj sa ovoga sveta. Valja to pogledati. Jedna slika vredi koliko 1.000 reči.
Bila je to, uzgred, poslednja sahrana nekog znamenitog Srbina bez prisustva crkve. Od tada nadalje, svi znameniti Srbi koji su za života bili zakleti ateisti sahranjivani su (ili po svojoj ili po porodičnoj želji) po pravoslavnom obredu. Da je otac Tadej nekim slučajem bio cinik, zacelo bi rekao: kakav vam je ateizam, takva vam je i religioznost.
Istorija srpskih megasahrana se ponovila, doduše sa obrnutim predznakom, u martu 2003, kad je na sahranu Zorana Đinđića, čoveka koga je dan pre smrti pljuvalo 96% populacije, došlo oko 500.000 ljudi, što je apsolutni rekord u posećenosti.
Pomenuta sahrana će u kolektivnom pamćenju ostati upamćena i po tome što su, osim ubijenog i ožalošćenih, sahrani prisustvovale i osobe indirektno ili direktno upletene u zaveru za ubistvo sahranjenog.
Za kraj prvog poglavlja istorije srpskih sahrana, prilažem deepfake misao oca Tadeja: kakve su vam sahrane, takav vam je život.